MiloshP

Dozvoli da ti ispricam pricu… Pricu o mojoj duši, gnojavoj rani, o mom mracnom, mrtvom svetu. U njemu ja koracam usamljen, po beskonacnom polju isušene, žute i istrulele trave. Ovde jedino uspeva korov, koji baca jeziv zeleni odsjaj i pušta korenje sve dublje i dublje, povredujuci moju dušu više svakim sledecim centimetrom . U mom svetu ne postoji plavo nebo, nema sunca. Postoji sam tužno i strašno sivilo, tek poneki ,hladni, slabi, zrak neke blede, belicaste loptice iza tog sivila se probije. Kiša ne pada nikada, ni kap da osveži to smrdljivo ništavilo u kome se ja

                                        Вук        Сива прилика се кретала кроз густо растиње шуме. Једна усамљена  душа. Прогнана из свог друштва, ос

„Ne gledaj me tako, uplašićeš me." Uvukla je lice do nosa u šal, ruke u džepove. Škripao je decembarski sneg, njegove oči su obećavale. Znao je šta sve može da joj da, isto su tražili. „Ne gledaj me tako, postideću se." Skinula je kaput i stavila čizme pored peći. U hodniku je bilo mračno, njegove oči su hrabrile. Znao je da im nema povratka, isto su gubili. „Ne gledaj me tako, poželeću te." Okrenula mu je leđa i pustila muziku. Odeća se gužvala pored kreveta, njegove oči su davale. Znao je kako treba da je ljubi,

Ne volim svoje misli pred zoru. Previše su jasne da bi se ignorisale. Ne volim svoje želje pred zoru. Previše su određene da bi se ćutale. Ne volim svoju sobu pred zoru. Ne ume vreme da prođe kroz nju.